Pred­sjed­nič­ka kam­pa­nja ula­zi u po­sled­nju ne­dje­lju, a Do­nald Tramp, ako su an­ke­te tač­ne, ima za­i­sta ma­le šan­se za po­bje­du: oko se­dam od­sto pre­ma an­ke­ti ,,Taj­msa”. U me­đu­vre­me­nu, on i da­lje iz­go­va­ra od­vrat­ne stva­ri, a ana­li­ti­ča­ri se pi­ta­ju ka­da će mu re­pu­bli­kan­ski kan­di­da­ti za kon­gres i se­nat us­kra­ti­ti po­dr­šku. To vi­še ni­je va­žno. Svi ko­ji su po­dr­ža­li go­spo­di­na Tram­pa oti­šli su pre­da­le­ko da bi se sa­da po­vu­kli. Gla­sa­či tre­ba da zna­ju da je gla­sa­nje za ne­ko­ga ko je po­dr­žao Tram­pa u stva­ri gla­sa­nje za tram­pi­zam, bez ob­zi­ra či­je je ime na li­sti­ću.
Pri­je sve­ga, ni­ko ne mo­že da ka­že da je na­u­čio ne­što no­vo o Tram­pu u po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­dje­lja. Od sa­mog po­čet­ka je bi­lo ja­sno da se ra­di o „pre­va­ran­tu”, ka­ko ga je na­zvao Mar­ko Ru­bio pri­je ne­go što je upr­kos to­me po­dr­žao nje­go­vu kan­di­da­tu­ru. Tram­pov ra­si­zam i sek­si­zam su sve vri­je­me bi­li oči­gled­ni. Nje­go­vu osve­to­lju­bi­vost smo vi­dje­li u ti­ra­da­ma pro­tiv su­di­je Gon­za­la Cu­ri­e­la, a ne­do­sta­tak sa­mo­kon­tro­le u od­no­su pre­ma Ki­zri Ka­nu, ocu po­gi­nu­log ame­rič­kog voj­ni­ka.
Sva­ki po­li­ti­čar ko­ji se po­sle iz­bo­ra bu­de dis­tan­ci­rao od Tram­po­vog fe­no­me­na ili mu je us­kra­tio po­dr­šku u po­sled­njih ne­ko­li­ko da­na pred iz­bo­re, pa­da na te­stu lič­no­sti. Ti lju­di su sve vri­je­me bi­li svje­sni da on ne tre­ba da oba­vlja ni­jed­nu va­žnu funk­ci­ju, a ka­mo­li pred­sjed­nič­ku. Ali ni­su ga na­pa­da­li sve dok je imao šan­se za po­bje­du, to jest po­dr­ža­li su ga ka­da je bi­lo naj­va­žni­je, a dis­tan­ci­ra­li se ka­sni­je. To je ve­li­ki mo­ral­ni pad ko­ji tre­ba za­pam­ti­ti.
Ve­ći­na vo­de­ćih re­pu­bli­kan­skih po­li­ti­ča­ra po­dr­ža­la je Tram­pa pri­je sve­ga u stra­hu od osve­te par­tij­ske ba­ze. Ali to ni­je do­bar iz­go­vor. Na­pro­tiv, to je raz­log da se ovim lju­di­ma još ma­nje vje­ru­je. Oni de­fi­ni­tiv­no ne­ma­ju po­treb­nu mo­ral­nu čvr­sti­nu i oči­gled­no je da ne bi­ra­ju sred­stva da pre­ži­ve. Oni će osta­ti tram­pi­sti i po­sle iz­bo­ra, čak i ako se Na­ran­dža­sto li­ce po­vu­če iz po­li­ti­ke.
To­kom pri­mar­nih iz­bo­ra u Re­pu­bli­kan­skoj par­ti­ji vi­dje­li smo da nje­nu ba­zu ne za­ni­ma mi­šlje­nje vr­ha par­ti­je. Džeb Buš (ko ga se još sje­ća) bio je pr­vi iz­bor re­pu­bli­kan­skih li­de­ra, ali ni­je pro­šao upr­kos ogrom­noj fi­nan­sij­skoj po­dr­šci. Slič­no se do­go­di­lo i sa Mar­kom Ru­bi­om ko­ji je bio sle­de­ći iz­bor vr­ha par­ti­je. Re­pu­bli­kan­ske gla­sa­če ne za­ni­ma­ju ni ide­je sop­stve­ne par­ti­je, kao što je ma­la i jef­ti­na dr­ža­va. Ne, oni že­le kan­di­da­te ko­ji ka­na­li­šu nji­hov bi­jes i strah, ko­ji de­mo­ni­zu­ju sve ko­ji ni­su bi­jel­ci i ko­ji ras­pi­ru­ju mrač­ne te­o­ri­je za­vje­re. (To su po­ku­ša­li i kan­di­da­ti vr­ha par­ti­je. Ne za­bo­ra­vi­te Mar­ka Ru­bia ko­ji je op­tu­žio pred­sjed­ni­ka Oba­mu da sve­sno na­ru­ša­va ugled Ame­ri­ke.) Ne­dav­no je Blum­berg spro­veo an­ke­tu u ko­joj je pi­tao re­pu­bli­kan­ce ko­ji po­li­ti­čar otje­lo­vlja­va nji­ho­vu vi­zi­ju par­ti­je – Paul Ryan ili Do­nald Tramp. Tramp je ubje­dlji­vo po­be­dio.
Ovu lek­ci­ju su na­u­či­li i re­pu­bli­kan­ski po­li­ti­ča­ri. Čak i ako go­spo­din Tramp iz­gu­bi, nji­hov po­li­tič­ki op­sta­nak za­vi­si od to­ga u ko­joj mje­ri će na­sta­vi­ti Tram­po­vu po­li­ti­ku. U pro­tiv­nom će se su­o­či­ti sa ozbilj­nim iza­zo­vi­ma na pri­mar­nim iz­bo­ri­ma ili će ih iz­gu­bi­ti ako ih gla­sač­ka ba­za bu­de boj­ko­to­va­la. Slo­bod­no za­ne­ma­ri­te sve ko­men­ta­re ko­ji go­spo­di­na Tram­pa pred­sta­vlja­ju kao od­stu­pa­nje od pra­vog pu­ta Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je. Tram­pi­zam je su­šti­na te par­ti­je. Mo­žda će bu­du­ći kan­di­da­ti bo­lje kon­tro­li­sa­ti svo­je na­go­ne i ima­ti ma­nje mrač­nih taj­ni, ali ova vr­sta po­kva­re­no­sti je po­sta­la dio re­pu­bli­kan­skog DNK.
Ne­po­sred­ne po­sle­di­ce će bi­ti ve­o­ma ne­pri­jat­ne. Ako Hi­la­ri Klin­ton po­bi­je­di, ima­će pred so­bom par­ti­ju ko­ja je de­mo­ni­zu­je i do­vo­di u pi­ta­nje njen le­gi­ti­mi­tet bez ob­zi­ra na ubje­dlji­vost nje­ne po­bje­de. Te­ško je za­mi­sli­ti da će re­pu­bli­kan­ci bi­ti de­struk­tiv­ni­ji ne­go za vri­je­me Oba­me, ali uvi­jek po­sto­ji go­re. U stva­ri, bi­će ta­ko lo­še da će prak­tič­no bi­ti ne­mo­gu­će upra­vlja­ti ze­mljom. Po­mo­glo bi ako de­mo­kra­te osvo­je ve­ći­nu u se­na­tu, ali je ma­lo vje­ro­vat­no da će to us­pje­ti i u kon­gre­su, zbog lo­šeg sa­sta­va iz­bor­nih je­di­ni­ca. Ka­ko će se on­da do­no­si­ti od­lu­ke o osnov­nim pi­ta­nji­ma po­put bu­dže­ta? Ne­ki sma­tra­ju da će kon­gre­som upra­vlja­ti de­mo­kra­te uz sa­rad­nju ra­zum­nih re­pu­bli­ka­na­ca. Na­daj­mo se da je ta­ko, ali to ni­je na­čin na ko­ji bi tre­ba­lo vo­di­ti na­šu ve­li­ku na­ci­ju. Te­ško je vi­dje­ti al­ter­na­ti­vu. Re­pu­bli­kan­ska par­ti­ja je Tram­po­va par­ti­ja, sa njim ili bez nje­ga.
Pre­veo:
Mi­ro­slav Mar­ko­vić
Pe­šča­nik.net

Autor: Pol Krug­man